Veljko Petrović

Veljko Petrović
1884.-1967.



Pisac Veljko Petrović rođen je 1884. godine u Somboru, u svećeničkoj obitelji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, a pravo je studirao i apsolvirao u Budimpešti.

Sudjelovao u Prvom balkanskom ratu i bio ratni dopisnik, a u Prvom svjetskom ratu dobrovoljac u srpskoj vojsci, potom načelnik u Ministarstvu prosvete za Bačku,Banat i Baranju,potom predsjednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu do 1941. radio je u Ministarstvu prosvete u Beogradu,a 1944.godine pa sve do umirovljenja radio je kao upravnik Narodnog muzeja u Beogradu.
Umro je u Beogradu 1967. godine.
Prve stihove objavio je kao student, 1903. godine u “Brankovom kolu” i “Srpskom književnom glasniku”, a prve novinske članke u Zagrebačkom “Srbobranu”.
Od 1905. počinje objavljujivati stihove, priče i književne članke u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“.
U Budimpešti 1906.godine sa Jurajom Gašparcem uređuje mjesečnik na mađarskom jeziku "Croatia“, sa podnaslovom „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“.
„Rodoljubive pesme“ su mu objavljene 1912. godine,, a 1914. zbirka pjesamam „Na pragu“. Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela.
Osim navedenih objavljena su mu djela:
“Bunja i drugi iz Ravangrada“, „Pomerene savesti“, „Tri pripovetke“ „Iskušenje“, petnaest pripovedaka ,1925.izlaze mu Pripovetke,izbor iz Petrovićevih novela," Izdanci iz opaljena grma", "Prepelica u ruci i druge slične priče" i "Dah života"...

Srpska zemlja

Ovo je zemlja burjana i drača,
ovo je zemlja podlih suncokreta,
ovo je zemlja pijanki i plača
i leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i drača.

Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka
al’ na njoj samo štir visoko điko.
Ovo je zemlja čmalih pupoljaka,
plodove čije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.

Ovo je zemlja kasnoga cvetanja,
ovo je zemlja mrazeva prerani’,
ovo je zemlja gde se mnogo sanja,
a berbu misli tuča potamni.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.

Ovo je zemlja otrovana krvi,
korenje gdeno krepkog duba trune,
orlovi ginu a blaguju crvi,
gde se il’ kadi il’ pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.

Ovo je zemlja prokleta, al’ moja;
maćeha moja, moja mati draga;
o ja te mrzim, jer te niko ko ja
ne ljubi tako, moja mati draga!
O, ti si zemlja prokleta, al’ moja!

A ja sam tvoje pastorče što gori
i silne žudi raspinju mu prsa,
i što se slepo nada novoj zori,
i čeka slavu novoga uskrsa.
O, ja sam tvoje pastorče što gori

da svoja krila razmane; i smelo,
titanskom snagom i uzdanjem, hoće
svetlosti prave da dosegne vrelo
i da ti pruži s daljnjeg grma voće.
O, ja sam tvoje pastorče što gori.

Al’ čujem glas tvoj. On me natrag zove.
I ja se vraćam s nesvršena dela.
U šupljih grudi šuplje nosim snove,
skrhan i jadan; al’ tako si htela,
jer ja čuh glas tvoj, gde me natrag zove.

I ja se vraćam opljačkane krune,
da vučem krst svoj bez ropca i plača.
Gušim se, gušim, a snaga mi trune;
postajem hranom burjana i drača,
postajem hranom burjana i drača.

Vidoviti

Ne mogoše ga u platno ni povit
a neutešnog sumora sen siva
neotvorene oči mu celiva:
- On zajeca, i postade vidovit.

I sad preko svih voda, stena, gora,
kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala,
jasno, ko noću kaplju meteora.

On vidi suze i neisplakane,
iz suvog oka što na dušu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;

i srca sva, što sama sebe jedu,
ko zadnji živi posle opšteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;

sva, što se grče u gluhome miru,
kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lažni osmehovih šljoka,
on vidi bistro, ko šljunak u viru.

I noć kad seda kao mukla sova
s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u lože prodre,
i besanicu, i leptire snova.

I vidi kako jedan oblak raste:
- uzdasi, čežnje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste.

… I svuda suze kapaju bez mere,
ko večna jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on pruži svoju ruku,
krvavo voće, bolna srca bere.

O zašto

O zašto smo se, zašto smo se sreli
na mrtvoj stazi opora venjenja,
pod mutnim nebom mađijskog jesenja?
O zašto smo se pogledali, je li?

O zašo se nismo mimoišli, draga,
ko do dve lađe na sred okeana,
što crnih jedri, a s dva mrtva kana,
plove i minu u magli bez traga…?

Ponor

Ko duplja džina što pogibe anit,
jer htede drsko svod da robi zvezdan,
i čije kosti već srasle u granit -
u grotlu zija ponor, crn i bezdan.

Od njega pastir svoja stada čuva,
i burnih noći, kad se lomi građa,
mlađima priča: – vitlac to je Stuva,
noćas u muci majka mrtvo rađa.

Kad oštra stena u oblake zadre,
i bljunu blatni bujičini besi,
sva voda s brda tad u njega nadre,
a on je guta – i spasava vesi.

No blisne l kolo duhovsko u srmi,
u njemu rikne potmulo aždaha:
vazduh zanemi, posukne od straha,
pretrne lišće – i tuča zagrmi.

Ni mahovina njegov rub ne krasi,
ni ranjena se divljač tu ne skriva;
naleti l svitac nad njim, on se gasi,
a pogleda l ga ko, o smrti sniva.

Pustolov samo što rukama golim
orliće hvata sme da se nadviri,
no javi l mu se sa uzvikom holim,
huleći memla iz dubine piri.

Ko ružu spusti u milosnoj ćudi,
crna, ko suza o ponoći, pline;
veseli smeh se u njegovoj studi
mrzne, i kao jecaj dole gine.

A hiti l kamen ko u ponor crni,
on prvo jekne ko grudva po lesu,
pa ko lavina glas raste i grmi:
brda se ruše, svetovi se tresu!…

U prolazu

Prošla je kraj mene nečujno ko miris,
Bleda kap ljiljan, ponosna ko iris;
A kad dalje tiho i svetački minu,
I trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu
…O, ko si ti, ženo sa neznanih strana,
Obasjana čudnim, nadzemaljskim sjajem?
Imena ti ne znam, ali te poznajem,
- Ti uskrsla pesmo rumenih mi dana.
Ti si ko uvelak iz kog tajno struji
Prva moja ljubav, ona sreća tija -
Ah, u srcu mome probuđena bruji,
Ona slatka, slatka stara melodija…