Jacques Prevert

Jacques Prevert (Žak Prever)
1900.- 1977.




Jacques Prévert (Žak Prever) (Neuilly sur Seine, 4. februara 1900. – Omonvill la Petite, 11. aprila 1977.), francuski pjesnik . Nazvan je “pjesnikom Pariza”. Iako je najviše poznat po pjesmama konvencionalno-lirskog ugođaja, od kojih su mnoge opjevane – kao “Barbara” i “Uvelo lišće” – njegovi književni počeci vezani su uz nadrealizam. Godine 1931. objavio je humorističku fantaziju “Večera glava u Pariz – France”, pisanu u duhu nadrealizma, tada dominantnog umjetničkog pokreta. Prévert je pjesnik neposredne osjećajnosti. U njegovu pjesništvu prevladava dvojni osjećaj – razumijevanje za individualni život i ljudsku intimu, te revolt prema onima koji onemogućavaju ljudsku sreću. Godinama je objavljivao pjesme pojedinačno, a tek 1940. ih štampa u posebnoj zbirci “Riječi”. Mnoge mu je pjesme komponovao Joseph Cosma. Veći dio svoje aktivnosti posvetio je filmu. Djelovao je kao saradnik režisera Marcela Carnea, a autor je velikog broja filmskih scenarija i dijaloga (“Obala u magli”, “Dan se rađa”, “Ljubavnici iz Verone”, “Djeca raja”). Njegovu ranu poeziju karakterizira revolt i mladenački cinizam, ismijavanje svakog autoriteta.

Barbara

Sjećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmijana
pokisla, ozarena, ocarana, pod krupnim kapima kise
sjeti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smijala si se, i ja sam se smijao
sjecas li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sjećaš li se, sjećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovjek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj
Sjećaš li se Barbara,
ne ljuti se što ti kažem ti
jer ti kažem svakom koga volim
pa čak iako ga ne poznajem.
Sjećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kišu tako blijedu i tako srećnu
tu kišu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana
Oh, Barbara
velika je svinjarija taj Rat i šta je sa sobom
sada
pod kišom od gvozdja, vatre, čelika, krvi
A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno
da li je umro, nestao il je jos živ
Oh, Barbara
još uvijek kiša pada nad Brestom kao što je padala
nekada
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne
A nije ni onaj potop kiše, gvozdja, čelika, krvi
vec prosto kiša iz oblaka koji nestaju kao psi
kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta
da istrunu negdje daleko, vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo ništa.

Djeca se vole

Djeca kad se vole ljube stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali djecu kad se vole
Baš je briga dal ih ko vidi
Jer tu su samo njihove sjenke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bijes prezir smijeh i zavist
Djeca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada su dalje odavde nego što je noć
I puno dalje nego što je dan
Ona su
U zasljepljujućoj svjetlosti prve ljubavi.

Doručak

Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.

Jednog lepog jutra

Nikog se nije bojao
Ničeg se nije plašio
Ali jednog jutra jednog lepog jutra
Učini mu se da je video nešto
Al’ reče sebi Verovatno ništa
I imao je pravo
Tako kako je on shvatio stvari
To i nije bilo ništa
Ali tog jutra tog istog jutra
Učini mu se da je nekog čuo
Otvori vrata i zatvori ih rekavši Niko
I imao je pravo
Tako kako je on shvatao stvari
Nije ni bilo nikog
Ali ga odjednom uhvati strah
I razumede da je sam
Ali ipak nije baš sasvim sam
I tek tada vide
Niko i Ništa kako stoje ispred njega.

Razbijeno ogledalo

Čovečuljak koji je neprestano pevao
čovečuljak koji je neprestano igrao
u mojoj glavi
čovečuljak moje mladosti
prekinuo je pertlu na cipeli
i sve se šatre vašara
srušiše u jedan mah
a u tišini te svetkovine
i u pustoši toga slavlja
čuo sam samo tvoj veseli glas
glas tvoj koričući i slabačak
detinjast i očajan
kako me iz daljine doziva

Ja tada stavih ruku na srce
u kome se prelamalo
sedam parčadi ogledala
okrvavljenih
tvoga zvezdanog osmeha.

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

Kako stoje stvari

U dvanaest dvoraca dobijenih
za dvanaest zalogaja hleba
dvanaest ljudi rida od besa
u dvanaest kupatila
Tužna poruka im je stigla
loša vest iz lošeg kraja
Negde tamo neki domorodac
digao se iz pirinčanog polja
i sa prezirom
šaku pirinča
bacio prema nebu.

Razbijeno ogledalo

Čovečuljak koji je neprestano pevao
čovečuljak koji je neprestano igrao
u mojoj glavi
čovečuljak moje mladosti
prekinuo je pertlu na cipeli
i sve se šatre vašara
srušiše u jedan mah
a u tišini te svetkovine
i u pustoši toga slavlja
čuo sam samo tvoj veseli glas
glas tvoj koričući i slabačak
detinjast i očajan
kako me iz daljine doziva

Ja tada stavih ruku na srce
u kome se prelamalo
sedam parčadi ogledala
okrvavljenih
tvoga zvezdanog osmeha.

Zapis na zidu

Čak i ako ga
gledate
loše
predeo
nije ružan
možda je loše
oko vaše.


Jacques Prevert

Samo da ti skrenem misli...

Poljubi me

To je bilo u jednoj cetvrti u Gradu Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek zagusljivo
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je u stepenistu
On kraj nje a ona kraj njega
Govorila mu je
Bozja zvezda ne svraca u nasu ulicu
Mora da ima preca posla u bogatijim
delovima grada
...
Zagrli me cvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije bice kasno
Nas zivot to je sada
Ovde se umire od svega
Od toplote od zime
Ili se smrzavas ili se gusis
Ovde vazduha nema
Ako prestanes da me ljubis
Cini mi se umrecu ugusena
Imas petnaest godina imam petnaest godina
Oboje trideset
Sa trideset godina vise nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije bice kasno
Nas zivot to je sada
Ljubi me.

Prever

...potraži me
jutros
ako sam ikad
postojao
ako me ne nadješ
kasno si počela
ili
nijesam sreće imao

jutro je lijepo
kao i svako jutro
možda je i bolje
što te nema
ostatak dana
ličio bi na jučerašnji