Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski
1983.-1977.



Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u mjestu Čongradu u Mađarskoj. Osnovnu školu je završio u Pančevu, gimnaziju u Temišvaru, a studije na filozofskom fakultetu koje je započeo u Beču, završio je u Beogradu poslije rata. Za vrijeme Prvog svjetskog rata bio je vojnik u austrijskoj vojsci. Rat je ostavio dubok trag u njegovoj ličnosti i odrazio se u njegovom stvaralaštvu, naročito zbog činjenice da se borio protiv pripadnika svoga naroda. U književni život se uključio krajem rata u Zagrebu, gdje je objavio najveći dio svoje lirike. Po prelasku u Beograd počeo je aktivno da unapređuje srpsku književnost: urednik je prvog modernističkog časopisa “Dan”, učestvuje u modernističkim grupama i kružocima, pisac je jednog od manifesta modernizma “Objašnjenje Sumatre”, postaje vodeći među poslijeratnim pjesnicima, te sastavlja antologiju kineske i japanske lirike. Desničarski časopis “Ideje” je uređivao 1935. godine. Godine 1926. Crnjanski je u Vršcu izašao na dvoboj. Dantes je bio Tadija Sondermajer. Crnjanski je svojim bijelim rukavicama ispljuskao po licu petoricu vazduhoplovnih oficira. Četvorica su odbili da se tuku. Sondermajer, koji je na solunskom frontu oborio tri protivnička aviona, nije se sažalio na pjesnika i pristao je na dvoboj. Svjedoci Crnjanskog bili su Dušan Matić i Branko Gavela. Sva trojica su u Vršac stigla rano i odsjela u hotelu “Srbija”. Ujutru, na zakazanom mjestu, Crnjanski je imao pravo prvog pucnja. Pjesnik je pogodio lišće, oblake, ali ne i Sondermajera.Oficir je mirno nanišanio u Crnjanskog i tri puta neuspješno pokušao da povuče oroz. Pištolj je bio ispravan, ali oficir nije znao kako se puca iz starinskog pištolja porodice Dunđerski. On je, naime, ujesto oroza hvatao kitnjasti sedefni ukras koji se nalazio ispred njega. Sreća za pjesnika i za nas. Uslijedili su brojni sudski procesi, poslije kojih je Crnjanski, 1935. godine, otišao u London. U Engleskoj je završio još nekoliko koledža (filmska režija, dramaturgija, spoljna trgovina), ali za njega nije bilo posla. Pokušao je da bude hotelijer, recepcionar, raznosač knjiga, obućar, ali bez uspjeha. Sjedi u podrumu jedne knjižare za četiri funte nedjeljno. Kod konjušara bivše vicekraljice Indije dobija skroman stan. Tu je pisao “Drugu knjigu Seoba” dok je njegova supruga Vida pravila lutke. “One su bile tako lepe i ništa nije bilo lepo osim njih,” kaže Crnjanski. Popodne bi on odlazio u šetnju. “Moja žena je mislila da ću poludeti. Vraćao sam se popodne iz pustih parkova i govorio: Pavle odbija da umre. Koji Pavle, pitala je. Pavle Isaković.” Iz Londona se vratio 1965. godine, kada je čuo da se njegova djela ponovo objavljuju u domovini. Kada je došao, rekao je: “Došao sam ovde da sanjam na šest jezika. Ne bojim se smrti, ja sam već toliko puta umirao. Moja prva smrt bila je moje rođenje.” Crnjanski nije govorio šest, nego osam jezika: mađarski, njemački, engleski, francuski, italijanski, portugalski, španski i ruski. I pored toga, u Pančevu su, već čuvenom književniku, po povratku iz Londona, dali da đacima predaje gimnastiku.
Miloš Crnjanski je napisao:
-zbirku pjesama “Lirika Itake”;
-poemu “Stražilovo”;
-kratak lirski roman “Dnevnik o Čarnojeviću”;
-putopise “Ljubav u Toskani”, “Pisma iz Pariza”;
-romane “Seobe”, “Druga knjiga Seoba”, “Roman o Londonu”.
Crnjanski je umro 1977.

Bele ruže

O nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.

O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo
potamne, kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.

Devojka

Rađanja su, zvezde u jezerima,
nemoćan sjaj u životu.
A suzan pogled mlade majke,
slab, kao ruža u ćupu železnom.

Sa žena plodnih, pijanih vinograda,
iz kojih jastrebovi izleću u jesen,
naša bi tela, golubovi beli,
u beskraj, bez žalosti, iščezla.

Tek Ti kad ideš, pođe bol,
u hodu tvome, probuđenom kamenu,
tajanstveni šum peska što tone,
nečujan, na dno voda drhćućih.

Tek tad sine vazduh u rasuti prah,
kroz rešetke srebrne tvojih rebara,
da nam osvetli povorku voćaka,
što idu i zru, da mogu svenuti

Groteska

Zidajte hram
beo kao manastir
Nek seče u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

A na hram dižite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde što jezde osvrnu
za osmeh čudovišta tog.

Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek seče u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

U hramu nad Milošem i Markom
uokvirte zlatom na oltaru žarkom
pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene.
Pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene,
ljubičaste i zelene.

Pečate ustava i prava,
zakona i statuta,
privilegija hiljadu puta,
obećanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog:
da vidi Bog.

Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek seče u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

Ja, ti i svi savremeni parovi


Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do većeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
i urliču: “Prah, pepeo, smrt je to.”
A viču i rusko “ničevo” -
i špansko “nada”.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekd, da hladni tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo
sumorni, sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom,
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade divne i nove

Ljubav


Već prvi put kad si zbacila odelo
smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol.

Već prvi put mesto da slušah
u zoru kako se topiš kao sneg,
ja jurnuh u šume gde upada breg,
i grane što pokrajah jecahu
kao moja duša.

U njima sam krio obraze moje
tople od tvojih grudi.
Nežnije no ruke tvoje
biljke sam pozno po stisku.

Strašnije nego na tvoje grudi
pao sam na njih,
u bludnom,bezumnom vrisku.

Život

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?