Mira Alečković

Mira Alečković

1924.-2008.


Mira Alečković je rođena 1. 02. 1924. godine u Novom Sadu.
Djetinjstvo je provela po selima Voјvodine i Dalmaciјe, na Kosovu u Novom Sadu i Beogradu.
Školovala se u Beogradu, gdje јe studirala Književnost i slavistiku.
U bogatom stvaralačkom opusu Mire Alečković poeziјa za djecu isprepliće se sa poezijom i prozom za odrasle .
Obјavila јe dvadesetak djela poeziјe i proze za odrasle i dvadesetak knjiga za djecu.
Naјznačaјniјe su: Podzemni heroјi, Proleće, Dobar dan, Zvezdane balade, Ljuljaška na grani, Priјatelji,
Lastavice, Zbogom velika taјno, Čarobna vrata, Svetla soba, Srebrnivoz, Da život bude ljubav,Pesme itd.
Stvaralaštvom za djecu Mira je odavno pripala krugu naјpopularniјih pisaca za djecu i mlade u okviru bivše
nam zajedničke države .
"Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoј sebi,svetu detinjstva,
čistiјem od sveta odraslih.
To јe večito traženjelepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem
kad izneveri svetodraslih!"...
riječi su kojima je besmrtna Mira djelomično opisala sebe i svoj
pogled na svijet.
Kao pjesnik djece i djetinjstva, Mira Alečković piše o sjećanjima i svijetu koјi pamti,a kome se uvijek iznova vraća ispoljavajući neke bitne odlike svoјe poetske ličnosti.
Također je i pisac rodoljubnog odnosa prema prošlosti,koji nije ni na tren zamaglio njen osjećaj za svakodnevicu.
Djela Mire Alečković prevedena su na ruski, bugarski,rumunski,mađarski, poljski, češki, italiјanski i na
sve јezike naroda i narodnosti bivše Jugoslavije.Dobitnica je mnogobrojnih priznanja za svoj rad,između ostalih:
nagrada za zbirku poeziјe Tri proleća (1950), nagrada "Dečјa knjiga"za roman Srebrna kosa(1953), nagrada "Kurirček"
za naјbolju pesmu za decu (1964), zlatna medalja (prva nagrada) za
poeziјu na međunarodnom poetskom konkursu u Taliјanskom gradu Pistoјi (1965) i posebno priznanje: naјviši
Francuski orden – Legiјa časti – za dugogodišnju kulturnu saradnju sa Francuskom...
Mira Alečković je umrla 26. 02.2008.Beogradu.

Meni se sanja

Da li to šapat da li to vetar da li smrt prolazi
što se to vraća šta to podseća ko mi to dolazi
da li to ideš da li se gubiš ili nestaješ
ulicom uskom sanjanih snova da li to nestaješ
Jesu li ulice jesu li bujice puste u meni

Spava li noć to spava li savest budućnost spava li
ili spavaju samo snovi koje smo sanjali

Teret je teži od mojih ruku ko da ga izmeri
svet oko mene veruješ li mi kamen crni
ugljenišu se misli i smelost Ko da te pita
a ja govorim i nepitana Kamene zveri
strah mi još niste slile u kosti Vrhove niste
uspele da mi oborite Lađe po moru
drhte i plove zaljuljane drhte i plove

Vest o budućnosti ipak će stići Kamene zveri
na brodovima gori crven velik plamen
hoće li uspeti brod spasilački da dozove
u noći i tmini i u maglini tiho reže
da li to zato da te uzbudi da te probudi
da li to zato da ne zaboravimo da smo ljudi

Krenimo dalje Otvori smisao putovanja
Meni je hladno mraz u meni sve više steže
Meni je hladno i nepopravljivoj meni se sanja

Nezvani gost

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Sreća

Vreme jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica trazili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.

Možda bih mnogo htela

Da mi se podsmeju pakosne reči neke
Da parčiće smeha za mnom razbije prijatelj koji
Da gost nezvani sumnje prošeta gospodarski
mojim putem
I pogleda me očima zaklanih jaganjaca
Od kojih postaju buljooki strahom i dani
A jama besmisla otvori čudovišno
ogromno oko
I iz nje vikne odjek ružnog sna što smo već
jednom doživeli
Oživi rugobe ratne trag kameni koji su podlokale kiše
Pa se pod njega uselile stonoge mraka

Čemu, čemu sve ostavljaš zbog jednog osmeha
Čemu sve kidaš zbog jednog nesigurnog sna
Čemu sve stavljaš na kocku zbog jedne nežnosti

Osmeh je skupocenost veća od sigurne strehe
i zlata
Nežnost je veća od uhodanih sutona bez šapata
Mir je prividan – nemir i grubost svakodnevna
bezdana rana
Koju vi ne vidite
Parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete
Igru bačenih kamičaka milostinje ne zovite ljubavlju
Žena bi da se izgubi u živoj tišini šume
Znate li šta je ženi, šta je meni nežnosti grumen

Istina

Nju tražiš i ne slutiš
da putovanje samo istini vodi

Utoneš u njenu dubinu
ponireš u sebe i nađeš ogledalo smisla
i pitaš kako izdržati
kako zadržati svetlost
kako je propustiti čistu kroz oči i zvuk

Umire ravnodušnost i puca od zlobe zloba
Istinu tražiš
bića i žića
A putevi njeni
skuplji su od istine same

U očima produži ruke u rukama srce produži
da se raširi istina do onih koji je slute.

Čekanje

Ne mogu više da budem sama
Sama sred ljudi, a ulice šumne u gradu
sama sred sale a ona vrvi od sveta
Neću da me zanavek proguta tama
Da mi se poslednji koraci polako prikradu

Meni se s tobom obalom šeta
Kraj naše breze, kraj senke njene na zidu

Svejedno da l‚sam ti druga, treća ili peta
Ili ko zna koja žena po redu
Osećam, poslednja sam ti draga žena

Ona koja se uvek najviše voli
Ona s kojom se san nedosanjan sanja,
Ona s kojom rastanak najviše boli
Vidim poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obvija predsmrtna pena
mru nežni trenuci proleća i jeseni
Idemo i osećam da je ostala meni
Sva ona u tebi ljubav nedorečena

Traži se ljubav

Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe

Haljina

Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom

Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući

Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata

Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim

Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj

mogu da pokažem svima.

Balada o bajci

Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,
da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,
kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja
jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,
seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.