Omiljeni citat iz domaće književnosti

Pozivam za svedoka mastionicu i pero i ono što
Se perom piše;
Pozivam za svedoka nesigurnu tamu sumraka ,
noć i sve šta ona oživi,
Pozivam za svedoka mesec kad najedri i zoru
Kad zabeli;
Pozivam za svedoka sudnji dan, i dušu sto sama
Sebe kori;
Pozivam za svedoka vreme, početak i svršetak
Svega – da je svaki čovek uvek na gubitku

Meša Selimović - Derviš i smrt

Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji
ostro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim
putevima, gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez
nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji
čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde
žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji i sve što
ipak nikne i rodi se, žigošu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad
bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u
bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani šaraju brda i
padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u
zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je na te puteve
a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi
na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu,
radi odmora, radi molitve ili seljačkog prebrajanja pazara. Na tim
stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i raskužuje,
na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda
lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta.
Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom
do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da
bude i nikada neće biti.


Ivo Andrić - Staze

"... Sunce se brzo približavalo horizontu i vrlo malo svjetlosti je dopiralo do dna bunara. Ipak, brzo sam napipao i pronašao Emininu ogrlicu i stavio je u džep pantalona. Sačekao sam nekoliko trenutaka, ne radeći apsolutno ništa, a onda sam polako krenuo prema površini. Nekoliko puta sam zakačio zemljane zidove bunara kako bi mi odjeća bila što prljavija. Kada sam konačno došao na površinu, gospođica je bila sva sretna, prišla mi je i, čini mi se i za nju iznenadno, zagrlila me tako čvrsto da sam gotovo izgubio dah. Ne znajući kako da reagujem, nasmiješio sam se. Kada sam polako i izazovno izvadio ogrlicu nije mogla sakriti svoje oduševljenje. Posula me spontanim zanosom i ponovo me zagrlila, a ja nisam oklijevao, prihvatio sam je i pažljivo poljubio u nježni vrat. Zatvorila je oči, potpuno se opustila u mojim rukama i zadrhtala...."

Bašta zaboravljenih mana
Dino Avdibegović

"...A sad vatru pod tabane ne bismo li stigli našeg Šmrku! Gdje li se taj dosad skrasio?
Eno Šmrke: zavukao se negdje u napuštenu medvjeđu jazbinu. Dršće od straha i moli svoju amajliju:
– Jao, spasi me, molim te!
Moli Šmrko i moli, ali mu ništa ne pomaže. Iz mraka jazbine bulje u nj okrugle sovine oči, blistaju očurde mačka, keze se magarci, gunđaju medvjedi, lepeću mu oko glave šišmiši, ljutito škljoca gvozdenzuba.
Da Šmrko nije praznovjeran, on od svega toga ne bi ništa ni čuo ni vidio. A ovako – šta drugo i da očekuješ od nekoga ko nosi o vratu amajliju s toliko budalaština! "


Brko i Šmrko
Branko Ćopić

Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.
Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.
Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!

Ljiljana Habjanović - Đurović