Boško Tomašević

Boško Tomašević
1947.-


dr Boško Tomašević književni teoretičar i pisac, rođen je u Bečeju (Vojvodina-Srbija) 1947. godine, posljednjih godina živi i stvara u Nansiju, Frajburgu, Beču, Berlinu, Erlangenu i Insbruku, objavljujući knjige i tekstove u brojnim svjetskim univerzitetskim centrima.
Među njegovim značajnijim djelima i stručnim radovima navela bih:
Iz iskustva bitnog pevanja (1988), Kartezijanski roman (1989), Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma (1993), Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija pesništva (1997), Konačna teorija književnosti (2000), Pesništvo, književna teorija, egzistencija (2003), Galilejevska poetika (2004), Hermeneutika neprozirnosti (2006).
Pjesništvo mu je okrenuto eleatskoj metafizičkoj refleksiji, postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom
U poslednje vrijeme Tomašević sve više piše o vlastitom životnom iskustvu, kao dogadjaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost,bezdomnosti i domovine,a njegova tuga o pjesništvu govori kao o razaranju bliskoga
«posvećenog nikakvim obalama».
"Pjesništvo posvećeno nikakvim obalama",tuga i nostalgija prisutne su i u sljedećim autorovim djelima,knjigama i zbirkama:
Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta (1999), Pustinje jezika (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002),
dr Boško Tomašević je član Evropske Akademije nauka, umjetnosti i književnosti - Pariz,
član francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca -Pariz, te Austrijskog saveza pisaca .
Živi u Innsbruck-u.

Doba približavanja
Doći će još teži dani,
još veća zima.
Doći će ledeno doba,
dolazi dim iz kuća,
biće toplo,
bićemo blizu.
Mimoilazićemo se s pticama
u belini,
bićemo živi,
vreme hladnoće
zbližiće nas.

Da bih imao mesto na koje se vraćam

Da bih imao mesto na koje se vraćam
odlazim
da budem tamo gde nikada neću biti.
Sneg sipi
zatire tragove
kako ću se vratiti?
Proleće dolazi
sneg se topi
da bih imao mesto koje bih želeo da vidim
ostajem ovde.
Da bih bio tamo gde nikada neću biti
rukovodim se onim što ne postoji
makar svi putevi bili kraći od života
makar svi putevi bili duži od njega.

Izvan nas

Neko bi morao ugasiti melaholiju trajanja,
da osuši ovo, ono, to, da uđe u otežale vode bića
da ispere suvišak ispisanoga
dok pada lanac označitelja
-taj koji nam je jedini dat
tako kako pada
dok pada
preko nas
kao da nikada
ništa
nije bilo upisano u ovaj jezik.

Jednostavno

Ponovo proletnja cvatnja
Sećanje na život zimi
Vatra
Magnolije i lale
U
Vazduhu
Rasprostiranje i pribiranje
Svega što pada
Po zemlji
I iz zemlje
Raste.

Poslanica

Začudo, dogodila se tuga
Na smetovima iznad moga sela
Prolistala krv,
Na stabla smrznuta
I sama polegao Um.
Duh se zašitio mrazem i
Legao na drum.
Na saonama kočijas hud
Tiho je prešao zamki
Sprud.
U vedroj noći
Padale su zvezde,
U crkvici samoj
Molila se stud.
Reci: ko sada napusti luk
I biću na zemlji
Popade muk-
Šta biva s njim?

Prepisivanje knjiga u raju ili paklu

Jedan moj nekadašnji profesor
uman ali ipak
opak čovek
koga su inače svi svojevremeno
do jaja hvalili
i koga su možda
ne slučajno iz milošte
zvali Nidžeom
optužio me je
za vreme mojih studentskih dana
da sam jedan njegov spis
od reči do reči prepisao
potpisao i objavio
i tako mi
u mračnim vremenima
koja mi s obzirom koliko sam
držao do njih
ionako nisu bila naklonjena
i kojima ja nisam bio
naklonjen
zabravio i ulaz i izlaz
u rešetkaste dane
ondašnje svakodnevice.
Od tada su prošle
mnoge godine
sistem upravljanja našom državom
se promenio
uman profesor
se od umnog komuniste
preko noći pretvorio
u umnog i odlučnog nekomunistu.
Bio je to
uobičajen skok
i posve normalan
curriculum
mnogih
koji su nekada
hajčili i arčili
ali s obzirom na te paktove
čovek da pljune
može
da se obrati samo zidu.
Za vreme zaboravljenog
i nenarodnog režima
Nidže je napisao bezbroj knjiga
ali i ja sam doduše
sačekavši da se isti
promeni.
Nedavno je slavni profesor umro
zgadjen na život.
Ja još živim
ali sam i ja zgadjen
nad životom
koji mi je na ulasku u njega
i za početak
Nidže priredio.
Ono što mu odavde
želim
sa mesta odakle je on nekad
harao i karao
jeste
da ukoliko ima onoga Gospoda
u koga ni on
ni ja
ne verovasmo
bilo bi lepo
da veliki Bog
od profa zatraži
gde god ovaj sada bio
u Raju ili Paklu svejedno
da vredno
prepisuje moje knjige
i moje spise
svaku reč koju sam napisao
ili je ubuduće budem napisao.
Meni zbog toga
nikako neće biti
lepše ni lakše
ali želim
da Nidžeu bude
onako
kako meni nikad nije
bilo
ali je ovaj
iz puke obesti
verovao da jeste
i da mi je njegov spis
trebao za moj
put
u večnost i slavu
a nije.
Pura vida / Život samo
Taj život
koji nije više
moj život
koji me napušta
i koga ja napuštam
seća se mene
i ja se njega sećam.
Taj život
koji nije više
moj život
postoji (tamo) davno kao
bagrem sa ocem
i onda iščezava
nikada se više ne
pojavljuje sa njim
ne igra sa njim
dolazi vreme drugih slika
pojava na dohvat ruke
bezbroj njih
pa iščezavaju
more bez obala
život
koji me jede
koga sam ja jeo
dok sam preplivavao reku
i čija je voda sada
negde kiša
negde deo mora
negde bara i magla
sa trskom što šušti
kao što detinjstvo šušti
sada daleko od detinjstva
slomljeno
kao ja
kao onaj život
koji mi je pripadao.
Taj život
koga su odnele guske
nebeske i zemaljske
i koje preleću
preko dvorišta najavljujući
zime koje su dolazile
i ovu koja je došla
i čiji snegovi
već prete da pokriju
pola moga sadašnjeg groba
dok sanke od bagremovog
drveta
još uvek mirišu
na bagrem
i nose taj život
koji nije više moj
i
tu buduću smrt
kako su uvek nosile život
i smrt zajedno i nedeljivo
onih zima
samo ja to tada
nisam znao
a sada znam
kako sam i morao
jednom da saznam
i kako sam saznao
jednoga dana
i kako još uvek
pomalo
saznajem
gaseći se.