Miroslav Mika Antić

Miroslav Mika Antić

1932-1986

Miroslav Antić ,rođen 14. 03.1932. u Mokrinu - Kikinda . ,a umro 14.03.1986. u Novom Sadu.
U rodnom Mokrinu završio je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studi je upisao u Beogradu.
Ovaj uvod toliko je poseban a preuzela sam njegove dijelove sa Ars poetica,da bi bilo šteta bilo što mjenjati...
".... Miroslavu Antiću ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom,u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").
Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. ...."

Miroslav Antić, genijalac balkanskih prostora kad je o njegovoj poeziji riječ,još za života bio je poseban,bio je mit.
Pjesnik koji je bio simbol slobode,neopterećen našim malim sitnim "zavisnostima"...
Antić je svoje tragove ostavio na filmu,kazalištu,slikarstvau i novinarstvu.
On je neponovljiv,kultna ličnost za mene ,a mit je postao još za života.
Sve što bih više dodala,a htjela sam i o nagradama i o zbirkama koje su objavljene..nisam na neki način mogla.
Kako jednog genijalca svesti na puko nabrajanje činjenica,nagrađen...objavljeno mu to i to...
i nagrade koje je dobio,.... stalno sam imala osjećaj kao da mi se autor s "neba" ruga i govori ...oladi ženo,ta sve je to život,tek treptaj oka...a proleti samo taakooo...i "zapucketa" prstima.
S poštovanjem genijalcu pisane riječi,čiji stihovi a njegov djela i sada odjekuju panonskom ravnicom i mnogo ,mnogo šire,dalje,više...
uronimo barem u dio te ljepote

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Autobiografija


U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

Drhtava pesma

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kuci ogovara me svasta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tusira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me I tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući I rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Što moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Ekspres za sever

Možda nikada niko nije umeo da te želi
Ovako kao ja noćas:
Tvoje ruke bele kao samoća,
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
Tvoj mali šaputavi glas...

Sa nosom dečački zalepljenim
Uz okno vagona,
Nejasan samom sebi kao oproštajno
Pismo padavičara
I čudno uznemiren toplinom
Kao razmažen pas,

Putujem,
Evo,
Putujem da natrpam u glavu
Neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć
Na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
Zvezde
I ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
Liftove
I okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
I lice uz tvoje lice

Krila

Ako hoćeš da odletiš
sklopi oči
i sve jače
veruj,
veruj kao nikad
u sve ono sto je čedno

Nemoj da mi smešno mašeš
kao glupe vetrenjače
svakom vetru
svakoj ptici, brzopleto,
uzaludno.

Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
-odmah će da poleti

Neko nadje svoja krila
u tatinom novčaniku

Neko proda svoja krila
Neko uvek tudja krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.

Lete ljuti od nevolje
Lete ljudi od parade.

Nekom mama krila sveže.
Nekom mama krila sreže.

Neko ode za pticama
Neko padne čim se vine.
Al divno je,
al najteže
kad u nebu nadješ krila

i obletiš maštom samo
za trenutak sve visine...

I svi misle:tu si bila
A ti si na nebu bila

Ušunjam se u tvoj jastuk

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

Prvi Tango

Devojcice,
vi, koje ste veceras poslednji put
uspavale svoje lutke
i krisom od njih,
na prstima,
dosle na ovu igranku,
sa zenicama pitomim,
sa zenicama srnecim,
bistrim kao najveci
kao najlepsi cvet,

i vi sa osmehom toplijim
od mesecine na proplanku,

i vi, zaljubljene u prvi uvojak
sto vam pokriva uho,
i zaljubljene u ceo svet...

Decaci,
vi, koji ste veceras
prvi put nekako drukcije,
mangupski zacesljali kosu,
pa vam se odjednom cini
da vam nicu brkovi,
a osmeh vam na licu
slican muskijim ljudima,

i vi, sa klikerima u dzepu
i pegama na nosu,
sto se pravite vazni,
pa ste promenili hod,
a srce i dalje vam drhti
kao preplaseni mis
u zadihanim grudima...

Hajde, zapocnimo ovaj
nas prvi tango u zivotu!
Igrajmo!
Nije strasno

Dva levo - jedan desno.
Jedan levo - dva desno.
Evo, brojimo svi uglas.

Zbogom olovni vojnici!
Zbogom detinjstvo sa kikama
i plavom masnom!
Zbogom sve ono sto je bilo juce!

Dobro nam doslo
sve ovo sto je ispred nas!

Nije ovo cas hemije
niti cas matematike.

Tiho!
Tiho za one
pred kojima se veceras
otvara mladost siroka!

Umesto lutaka
pred svakom devojcicom klanja se
po jedan zivi, pegavi lutak.
Umesto klikera,
u srce svakog decaka
kotrljaju se dva topla
i nasmejana oka.

M.Antić

Saputnici

Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti.
Znam: nece svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek ce se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru,
tegleci svaki svoju drukciju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo zivote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagacemo kako se razumemo,

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Romansa

Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.

I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta...

M.Antic

ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvadjali.


Opet je sreda.


Sada svima kazem
dok lutam ulicama sam:
ne,nije ona lepsa ni draza
od drugih devojcica koje znam.
Pa kad je sretnem-oci krijem.
Zvizducem.
Gledam u nesto drugo.
I mislim:zbilja,sve jedno mi je.


Al' osvrcem se dugo...dugo...
Mika Antić

Svako ima neku tajnu:
su - su - su...
Neko lepu i beskrajnu,
neko tuznu ili smesnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaze.
Neko odmah mami kaze.
Neko svoju tajnu ne bi
ispricao ni u snu.
Neko sapne samo tebi
kao drugu: su - su - su...

Obicno su tajne glavne
izmisljene i ljunavne.

Al i druge kad se zbroje,
nase, vase, moje , tvoje
leve, desne, cudne, sjajne,,
sve jednako mnogo znace,
jer - inace,
zasto bi se zvale tajne?

Imam i ja tajnu jednu,
vrlo vaznu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prisapnucu jutros nju.

Hodi blize: su - su - su...
Sutra rano...su - su - su...
Bas onamo.. su - su - su...
Ali nikom to ne kazi.
Sam potrazi...su - su - su...
Pronaci ces vrlo lako
i videces da je tako.
Mika Antić

Nesto...sto znam da volis...

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećeš
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
(M. Antic)