Desanka Maksimović

Desanka Maksimović

1898.-1993.


Desanke Maksimović,rođena je 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolici Valjeva.
Poslje Prvog svjetskog rata upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu gdje studira Svetsku književnost,opštu i istoriju umetnosti.Nakon diplome 1923. god. postavljena je za suplenta u III ženskoj gimnaziji u Beogradu.
Godinu dana je provela na usavršavanju u Parizu kao stipendist francuske vlade.Kratko radi u učiteljskoj školi u Dubrovniku i onda prelazi u Beograd gdje kao profesor radi u Iženskoj gimnaziji.
Početkom Drugog svjetskog rata odlazi u mirovinu. 1944. godine prekida mirovinu i vraća se u istu Gimnaziju na posao i ostaje
do konačnog odlaska u mirovinu 1953. godine.
Bila je pjesnik, pisac romana,pripovjetki,putopisa,pisac za djecu...prevoditeljica najčešće poezije sa Ruskog,Slovenskog,Bugarskog i Francuskog jezika.
Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za djecu i mlade, pripovjetke,romane i putopise
Jednom riječju bila je svestrana. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.
Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih
najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.
Čuvši za strjeljanje đaka u Kragujevcu 1941.pjesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pjesama
„Krvava bajka“ - pjesmu koja govori o teroru i nevinim i nedužnim žrtvama fašizma i fašista u Drugom svjetskom ratu.
Pesma je objavljena tek posle rata.
Poezija i zbirke koje je objavila su brojne od Pesme 1924.,Vrtovi detinjstva.,Zeleni vitez 1930.....do ..Nebeski razboj 1991.,Ozon zavičaja 1991.,Zovina svirala 1992.
Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, odnos prema svjetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode.
Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema
čovjeku i životu.
Mnoge njene pjesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponosnii ... da poštuju ljude
drugačijih uvjerenja,stavova i mišljenja, boja i vjera.. da ne zatvaraju oči prema svojim manama kao i prema tuđim.
Kroz svoje pjesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Njena poezija, pripovjetke, romani, knjige za djecu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pjesme
nalaze se u antologijama poezije.
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada za književnost,između ostalih:
Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973),
nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije
u Strugi u saradnji sa Uneskom.
Počasna je građanka Valjeva.
Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gdje je njen otac bio učitelj.
Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao.
U Valjevu je, još za njenog života, 1990.podignut spomenik Desanki Maksimović.
Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donjela odluku da se njeno ime i djelo trajno obilježi osnivanjem
Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“.
Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov je proglasio Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini.
Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu.
23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.

Nemam više vremena

Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočaša,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.



Desanka Maksimović

Opomena


A Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke sasvim obične.

Može mi se učiniti da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Prolećna Pesma

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;
Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;
Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;
Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.

Sudba

U proleće,u proleće kad vrbe zelene
I potok teče plavim nebom umiven,
U cvetovima kad mirišu magle;
U proleće,u proleće ruže uvele
Zavoleh miris skriven.
U maju,nad srcem kad su mi se nagle,
Suđenice vile nisu umele
Od ludosti da mi ga spasu.
U proleće,u proleće ja zavoleh
Senke u nečijem glasu.
U proleće,u proleće,tako je suđeno,
Srcu mom uvek će ljudi da se čude
I žeđi mu niko neće shvatiti.
O,žao mi je mladića koji me voleo bude
U proleće,jer će patiti.

Aprilska vožnja kroz Vojvodinu

Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.

Balkanac

Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja,
apsane i škole;
a kod nas,
kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,skoro u snu, mole.

Vi, istina,
za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.

Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,s
lično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.

Narod naš, zbilja,
u gnevu može da kolje,ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
Jer mirišu noći, a drveće lista,
I novo se cveće svakog jutra rodi;
Jer osmesi ljupki igraju po vodi,
I proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
K nebu, pune tople, nabujale žudi;
Jer u duši bilja ljubav se već budi,
I mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
Svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
Sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
Tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
I u svemu čežnju opazićeš moju.