Miodrag Pavlović

Miodrag Pavlović
1928.-

Miodrag Pavlović književnik, pesnik i esejista,rođen je 28.11.1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama“. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama“, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva.

1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.

Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić (danas jedini živi).

Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama“ , „Stub sećanja“ „Hododarje“, „Ulazak u Kremonu“ , „Kosmologija profanata“ , „S Hristom netremice“ , romani „Drugi dolazak“ , „Afroditina uvala“ itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka“ (1964, a potom veliki broj izdanja).
Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma“ čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda“ prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika.

Dobio je Evropsku nagradu za poeziju nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu“ (na nemački je preveo Peter Urban). Dobio je nagradu “Ramonda Serbica“ 1995. godine. Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića“ dobio je 2001. Dobio je 1992. Nagradu Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović“. Nagrada „Desanka Maksimović“ za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće“). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću“ za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani“ koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja“ 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica“. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija“ I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. god. dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo

Amiens

Zašto da ne, i ja ću
da spavam s kraljicom noćas.
Došao sam u njen grad,
sišao na njen trg i divim se telu
većem od obima sna;
znao sam da će u životu
i ova sreća da me snađe.
Kupujem novine i cigaretu palim,
tražim zatim hotel u blizini.
Otvaram prozor i na crvenom nebu gledam:
u kosama joj krila, svuda vise zvona,
i telo joj raste, vulkan slatkih boljki.

Makar i pred glavu bilo,
te zlatne ruke se moraju dotaći!
U pogled njen da zavirim,
čak i ako mučno se penjem
po spoljnoj strani snova.
Sve je glatko, ona me prima
i stavlja mi na potiljak šaku -
ja kažem: nismo još večerali,
a hrana je ovde dobra,
no ćuti plavo tevtonsko oko
i kreveta se dotiču severna mora.
U snu još jednom zaspim, ona ode,
udvostruči se muk.

Budim se ko zna kad, vidim ozaren kamen,
jutro, ulicu praznu – moju, te krećem:
snom sam postao prosjak
i cipele zaboravio u hotelu,
okom ne mogu da joj domašim lepotu,
bosonog, u velikoj nadi kružim oko nje.

Divno čudo

A tamo duva
preko sveta i svega
i gasi se
gasne
upornost svetla
slogovi vetra
idu preko sluha
i gde je tamno i jamno
zrak što dolazi
pravo iz disanja
svoj prostor kuša
i u bespočetno
dira.

Atman drži u ruci
veliki meh
za vetrove što huje
i dišu
na svetske pesme
upućene Divu.
O
moga smrtnika
i zemljinog kneza
neka u istinu
obuku
pre no što nebivanju preda
uzdarju vedra
i vreli osnov
svoje duše.

Glas iz polumraka

Stvaraju se novi zakoni
zakonodavstvo polumraka
koje ide od usta do usta
da kukavicu od izdaje zadrži,
od junaštva da spase junaka.

Laka je nauka ovog savetodavstva,
na primer:
ne ostaj dugo na jednom mestu,
kreći se, premeštaj, seli se, izmakni
ili će misliti da zauzimaš strašan stav
i doći će da te pokupe vukodlaci.

Zatim: ne treba mnogo jesti,
nemojte se truditi oko hrane,
inače senka će vam postati još crnja
i povećaće ukupnu količinu tame.

I ne sme se verovati vesti
da stiže odnekud više svetla,
naivni koji na tu vest pohrle,
pređu s jedne strane kanalizacije na drugu
i podignu radosno ruke; oni oslepe,
u lažnom svitanju postanu drvoredi.

Osnovni zakon senki:
drži se zida i tiho idi,
nikome ime ne pomeni
i čuvaj se zgrada koje noću rade.
Senka nek senku ne povredi.

Ko baš hoće da govori
neka se povuče dublje u mrak
i tamo sve izusti,
samo se takav govor spase iz veka
i postane znak.

Madrigali za nju

Dođi i donesi
U čaši med
i tajno seme.

Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.

Seti se kad klekne prezrela kost;
Između groba i sunca stoji most.


Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.

Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.

Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.

Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.

Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.

Mora se voleti za skrivenim stolom
Koji je zastrt mirisom kože
Probuđene na prozoru htenja.

Mora se sporazumevati s bolom
Ako sukob razočaranih aveti može
Da pretvori čelo u neugasiva bdenja.

Ali pusti slobodno prste mlade
Neka u blatu nove oblike grade.

Početak pesme

Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.

To slovo

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.

Treće sledstvo

Video sam jutros
leptire orne
po balkonskom cveću

I njihova smeđa krila
nad žbunjem
u kojem se gnezdi
zrela malina

U livadsko cveće
na rubu šume
uglavili se leptiri
i prenose polen

pokazujući
da i oni koji ne vide
mogu da se vole