Borislav Pekić

Naslov: Borislav Pekić Sub Dec 11, 2010 1:58 pm

"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo."

Vreme reči

Naslov: Re: Borislav Pekić Sub Dec 11, 2010 2:00 pm

Borislav Pekić (1930-1992) jedan je od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista. Rodio se u Podgorici, a školovao u Beogradu. Pre nego što se javio u srpskoj književnosti povešću Vreme čuda (1965), pet godina je izdržavao kaznu zatvora u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ-a. Posle pomilovanja (bio je osuđen na petnaest godina) studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu a zatim je bio dramaturg i filmski scenarista (1958-1964). Prema njegovom tekstu Zdravko Velimirović je režirao film Dan četrnaesti, koji je bio u zvaničnom programu festivala u Kanu (1961). Od 1971. do smrti živeo je i radio u Londonu.

Jedan je od trinaest intelektualaca koji su 1989. godine organizovali Demokratsku stranku i tako obnovili tradiciju istoimene predratne stranke. Godine 1991. bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica ali je pobedio njegov protivkandidat iz reda SRS Vojislav Šešelj.

Bio je član Krunskog saveta a posthumno je dobio odlikovanje od princa Aleksandra.

Borislav Pekić rehabilitovan je odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17.12.2007. godine

Naslov: Re: Borislav Pekić Sub Dec 11, 2010 2:10 pm

O smislu života?

Uzmimo, razgovora radi, da neki opšti smisao postoji (što ja lično u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz, jel?) Šta mi od toga imamo?
Kako smo o njemu trajno i beznadežno neobavešteni, mi za njega ne možemo nista učiniti. Ni za njega, ni kroz njega za sebe. Ne može se živeti u skladu sa nečim o čemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tiče. Ako ga i ima, nama ljudima, kao da ga nema.
Druga je pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija pociva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu; njen je operativni kod "zato što", a nije "da bi". Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao - osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede - već zato što sam rodjen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.
Svestan sam nepopularnosti ovoga što govorim. Pa i izvesne neprirodnosti koja liči na ateizam sveštenika. Ne osećam nikakvu 'tvoračku vatru' koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih mogao odreći, ništa od onoga što bi ovaj "moj trud kojim se trudim" izvelo iz muke duha i dovelo do neke 'koristi pod suncem'.
I sad, gde je tu - smisao?
Jer, ako je on u tome da ne činim ono što želim, da naprotiv, činim ono u šta ne verujem, onda se ja takvog smisla užasavam dublje od svakog besmisla.

Naslov: Re: Borislav Pekić Čet Dec 16, 2010 3:34 pm

- Odakle si došao?
- Niotkud. Ja sam odavde.
- Каko to da te nikad nisam sreo?
- Nisam izlazio.
- Bio si bolestan?
- Ne, bio sam zdrav.
- Pa, zašto nisi izlazio?
- Pa zato. Zato što sam bio zdrav.
- А sada, zašto si sada izašao?
- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi. Niko me neće primetiti.
- Šta bi se desilo da te primete?
- Proglasili bi me za zdravog.
- Je li to rdjavo?
- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
- I šta bi sa tobom radili??
- Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
- Аli ti si već bolestan, zar nisi?
- Оd svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove...