Branko Radičević

Branko Radičević
1824.-1853.

Branko Radićević srpski književnik, rođen je 28.03.1824. u Slavonskom Brodu. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Branko Radičević je uz Jovana Jovanovića Zmaja najznačajniji pesnik srpskog romantizma.Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija’ umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika.
Umro je U Beču 1.07.1853. godine.

Jadna draga

Vetrić piri,
Lipa miri
Ko i pre,
Vrelo žubori,
Po lisnoj gori
Ko i pre,
Ja sam mlada,
Ovde sada
Ko i pre,
Sunce bega,
Al’ nema njega
Kao pre!
Nema sunca milenog,
Nema mog.
Oj večeri, o slatko čekanje,
O vi noći, moji beli dani,
O vi dani, a sa dva sunašca,
De ste jako, de je zlato moje?
Plači, travo, zapevaj, slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili bože podigni oluju,
Sred me srca gromom udri živa!
Raka njega krije sad i tama;
Šta ću ovde ja na svetu sama

Kletva

Zelena je trava,
Moma na njoj spava,
Vijer vetar pirnu,
U suknju joj dirnu,
Suknjica se širi
A nožica viri,
Ao nono bela,
Voda te odnela
Pa – meni donela!

Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama…
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Mini Karadžić

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god oću:
I što oću, ono mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

Na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
i vodice zaitila,
dođe momče crna oka
na konjicu laka skoka,
pozdravi me, zborit ode:
“Dajde, sele, malo vode!”
Ove reči – slatke strele -
minuše mi grudi bele -
skoči mlada, njemu stig’o,
digo krčag, ruku digo
ruka drkta… krčag dole…
ode na dve na tri pole.
Jos od njega leže crepi,
Kad bi sada opet doš’o
ma i ovaj drugi proš’o!

Njeni jadi

Sini, zoro bela,
Sini, slatka sele,
A ti, sunce, grani
Ko nikad dosele.

Ta danas će, danas
Drago moje doći,
Brze dragi, brže,
Dane mi u noći!

I zorica sinu,
I sunašce granu,
Ona uze sude,
Ode niz poljanu.

I već eto stiže
Na tu reku lednu,
Oko joj se ote,
Uz maticu glednu.

Bože, što to plovi,
I sve amo bliže?
Ko je, Bože, ko je?
Već do brega stiže.

Glednu, on je, on je,
Ao njeni jada!
Bože, strašni Boze!
Povrisnula mlada.

Onda zatrepeta,
Pa s obale klonu,
Te dragome svome
U vodicu tonu.